Results 1 to 11 of 11

Thread: Troskovi zivota u Japanu - da li je stvarno tako skupo kao sto se prica?

  1. #1

    Troskovi zivota u Japanu - da li je stvarno tako skupo kao sto se prica?

    Кад сам ја требао да се преселим у Јапан имао сам милион и једно питање што се тиче трошкова живота у Јапану.

    Стипендисти обично долазе сами, али ја сам већ био ожењен и интересовало ме је да ли ћу са стипендијом која је предвиђена за једног
    моћи да прехраним двоје. Слабо шта сам релевантно пронашао на интернету, а поготово ништа на српском, па зато сад кад сам ту већ годину дана и кад отприлике знам како ствари стоје, отварам ову тему.

    Прво треба рећи да се стил живота у Јапану може драстично разликовати од особе до особе, а да то није сасвим очигледно и лако уочљиво.
    Како год, стандард живота у Јапану и Србији је тешко упоредити због одређених специфичности и једног и другог друштва. Рецимо, ако неком кажеш да овде неће јести
    поврћа, воћа и меса колико је навикао у Србији, многи мисле да је то превише одрицања. Ја и жена смо баш јешни, па смо се прибојавали због таквих прича. Међутим, више не значи и боље, чак некад мислим да је и горе. С друге стране, уређеност која овде влада многи мисле да ограничава. Пробаћу да разбијем и једне и друге предрасуде.

    У Јапану се сасвим лепо и јефтино може живети. Елем, да будем објективнији, изложићу како то изгледа из угла (ожењеног) студента и других студената (Јапанаца и осталих странаца).
    То свакако не значи да тако изгледа просечна јапанска породица.

    100 јена = 90 динара (у тренутку док ово пишем).
    Цене ћу изражавати у јенима јер се оне не мењају. Ако долазите у Јапан да живите имаћете вероватно приходе у јенима иначе ћете са српским платама тешко и доћи.
    Ако долазите као туристи опет ће вам значајније бити цене у јенима, а прерачунаћете их у жељену валуту пре него што кренете на пут.

    Највећи трошак је свакако стан. Купити га је готово сулудо, али изнајмити га и не мора бити тако скупо.

    Није Јапан само Токијо, није Токијо само Ропонги. Нека основна цена становања у Токију је можда 70000 јена (63000 динара).

    Али Јапан је један велики град, повезан једним великим метроом којим можеш да стигнеш релативно брзо свуда. Зато живот у неким удаљенијим местима од великих градских центара није лош избор.

    Јапанци се лако селе и место становања им највише зависи од посла.
    Ја живим у студентском дому у малом месту на неких сат времена (или 1000 јена) удаљености од Нагоје (2 милиона становника) у којем нема шта нема.

    Како год, само сам једном тамо био и то зато што нисам знао да имам имиграциону службу и ближе.
    Све остало за нормалан живот имам и у мом градићу од неких 300 000 становника. Јапанци таква места зову "инака" тј. село, помало погрдно, јер "нема ништа".

    Ниси били у америци па не знају шта значи насеље које нема ништа (субурбија).
    У кругу од 2 километра имам неколико супермаркета, у кругу од 10 километара имам све што ми треба од намирница за нормалан живот.

    У кругу од 500 метара имам неколико комбинија, а у кругу од 100 метара аутомате за пиће.
    Ово сад делује много далеко, али треба узети у обзир да је градић раван ко тепсија и да свако има бицикл којим се у просеку крећеш 2-3 пута брже него пешке, без неког умарања.

    Клима је таква да бицикл (тзв. "мамаћари" илити мамин точак) можеш возити 365 дана годишње. Тако је 10 км 35минута вожње. У те продавнице идем једном месечно, натоваримо ја и жена
    бициклове и направимо залихе. У ове ближе идемо сваки трећи дан и то је буквално 7 минута до тамо. То је уствари тржни центар где нема шта нема.

    на 15 минута су нам филипинска продавница и мегамаркет. Тамо идемо сваке две-три недеље. Неке ствари су јефтиније вамо, неке тамо. Разлике у цени су поприличне, као и у избору артикала.

    У таквом градићу гарсоњера се може узети за неких 20000-30000 (18000-27000) динара. Нови Сад је сличне величине и у њему данас нема гарсоњере без 120 евра (ненамештена).

    Што старија зграда то јефтинија станарина. Треба рећи да то што је зграда старија не смањује нужно и квалитет становања.
    Локација је најбитнија и близина железничке станице која вас повезује са било којим кутком Јапана.
    У мом крају студенти су се организовали и изнајмили зајдно једну лепу кућу да је деле. Кућа има преко 100 квадрата, наткривено паркинг место, малу башту (у којој су чак садили поврће) и ту их је живело четворо. Три Јапанца и један Француз. То се у Јапану зове "шеахаусу" тј. "share-house". Није јако распрострањена пракса, али кад они скупе све трошкове и поделе на 4 добију неких 17 хиљада ( усред зиме) што значи да их кућа кошта 68000 јена месечно. Ако одузмемо основне комуналије испашће да је кућа неких 50-так хиљада месечно. У лепом, мирном крају.

    Оно што је скупо код изнајмљивања су трошкови агенције (не можеш да одеш и да се договориш директно са станодавцем, мора преко агенције и мора неко да гарантује за тебе). Разни трошкови који нису истакнути у први план, као накнада за реновирање (WTF!?), некакав "Key money" (ја га зовем рекет), и слично. Све пише само треба гледати. Углавном, код мене у крају сви ти трошкови иду око 50000 фиксно тј. око две кирије, мада може да иде и до 5 па и десет пута кирија! Друга ствар је што стан долази ненамештен па све мораш да купиш, али пошто су станови сви слични, то значи да кад се селиш све лепо можеш да понесеш са собом, тако да ништа нећеш куповати двапут, а и мала је шанса да ти нешто неће моћи стати или пристајати у другом стану. То значи, фрижидер, шпорет, рерна, телевизор, полице, комодице, столови, столице, кревети и остало што може да кошта баснословно у зависности од тога какав квалитет желите. Али, ви можете и да будете скромни и воала, да имате све што свако нормалан има. Можда мало мање лепо или мање трајно. Али то ће већ ваш животни стил пресудити. Савет: држати се Кинеза. Они знају све попусте и све најјефтиније начине д а нешто уради и купи. Могу вам уштедети богатсво. Проблем је што многи покупују ово кад тек дођу у Јапан, а појма немају за јадац.
    Студенти најчешће сви добију дом на по пар месеци или годину дана, а дотле већ покопчају где-шта-како па кад дође до селидбе нису у проблему. Ја сам први месец куповао компјутер и телефон и могу да кажем да сам се напатио док нисам протумачио све њихове услове. Да сам послушао Јапанце и отишао у прву продавницу и купио шта је у понуди (тако би они да су у иностранству) могао сам платити и дупло.

    Што се комуналија тиче, највећи је свакако рачун за струју. Јапанци немају централно грејање и имају изузетно танке зидове и, што је још несхватљивије, прозоре, тако да је грејати и хладити цео такав стан подвиг. Постоје гасне грејалице, на нафту и на струју, клима уређаји, али ко хоће, може и да не греје и да не хлади! Тако Јапанци решавају тај проблем. Студенти висе на факултету по цео дан (бесплатан интернет и грејање), ноћу се добро покрију и кунем се, познајем једног који целу зиму и цело лето није упалио климу! Ко каже да се тако не може, не познаје довољно себе. Сви то могу, питање је да ли хоће. Ја грејем, признајем, али кад други студенти чују да сам добио рачун за струју као они за целу кирију и све комуналије седну на дупе. Али ја нисам сам, кад сам ја на факултету, жена је кући и неће сигурно седети цео дан у хладном. Друго, зависи какав бојлер имате. Мој је изгледа неки од 500 литара, који стоји изван стана у посебној просторији за инсталације којој немам приступ и одврнут је на температуру за шурење (70-80 степени!). Трошио-не трошио врелу воду стигне ми неких 3000 за струју. Ово не мора бити тако и прилично варира. Кад додам грејање на климу буде и по 13000. Али мој стан је мало већи (38 квадрата) и клима ради скоро по цео дан на 19 степени тако да и није страшно. У сваком случају, рачун за струју може бити доста мањи (рецимо 3000/месечно ако упросечимо целу годину). Остали трошкови су много мањи (осим телефона, али то је дуга прича)

    Да сумирамо, становање:

    Кирија (гарсоњера) од 20000 (градић) - 70000 (Токијо)
    Студентски дом од 6000 до 15000 (сви трошкови осим струје) у мом месту (у Токију је вероватно скупље)

    Комуналије:
    - Струја основна претплата као у Србији око 700 динара, 1kWh је 20-так динара (има зелена, плава, црвена тарифа, али је јако мала разлика међу њима
    тако да сам узео просек)
    -гас око 350 динара кубик (са тешким кувањем потрошимо за месец дана 5 кубика, па нам је и рачун око 2000)
    -вода у зависности од потрошње 1500-2500 за двоје.
    -паркинг око 3000 (ко има кола)
    -Изношење ђубрета се не плаћа, сматра се да то што прикупиш и сортираш ђубре је довољан допринос (гориво ђубре се пали, папир и метал се рециклира и то покрива вредност одношења смећа)
    -мобилни телефон (ово заслужује детаљно објашњење, али ћемо овде ставити оквирно) ако сте студент можете се извући и са 2000/месечно са не-паметним телефоном, ако хоћете паметни минимум 5000. Ту су и цаке ако прелазите с једне мреже на другу можете проћи изузетно повољно ( и до 70% јефтиније) тако да наћи студента који иде кући и хоће да вам да картицу може јако пуно пара да вам уштеди (опет кинеска искуства)
    -интернет у студентском дому 100 Mb/s је 2300, али вам се не дозвољава бежични рутер (само кабл у 21-ом веку!?), али ако узмете ADSL онда бар 5000 месечно, а пре ће бити 7000. Наравно, сви студенти добијају бесплатан интернет на факултету и ако узмете паметни телефон имаћете 4Г интернет свуда са собом тако да вам ADSL није неопходан.
    -здравствено осигурање: хм, молим помоћ искуснијих. Знам да је за мене и жену за ову прву годину било неких 3500 јена/месечно. Нажалост, не знам како би било да сам запослен, да је жена запослена и све остале варијанте, али знам да ми то осигурање све могуће незгоде и болести покрива 75% што је прилично кул и јефтино, ако се узме у обзир ниво здравствене заштите у Јапану.

    Кад се подвуче црта види се да основни трошкови могу да иду од невероватних 12000 у дому уз скроман живот, па до невероватних 100000 са свим погодностима у Токију!

    На све ово иде и храна и остали животни трошкови, али о томе сутра...

  2. #2
    Chairman of the Bored yoyogi's Avatar
    Join Date
    Aug 2011
    Location
    Japan
    Posts
    3,673
    Tako je nekako, za studente i nastavnike engleskog.
    Nastavnici engleskog zaradjuju 240,000Y mesečno i oni nikad ne plaćaju stan više od 70,000Y. Te omladine iz 7 zemalja engleskog govornog područja ima u svakom trenutku nekih 200 hiljada u Japanu.

    Drugi razlog je privremenost, šta ima da kupuje nameštaj i da se kući kada odlazi za 2 godine. Polovan nameštaj ne može da se proda, ne bi ga niko uzeo ni na poklon, mora da se plati opstini da ga pokupi i uništi.
    Nastavnici i studenti izmedju sebe imaju mrežu za preuzimanje nameštaja.

    Tipična japanska samačka soba. Japanci uglavnom nemaju krevete, police, ormare, stolove, stolice, tako da mali stanovi izgledaju veći nego što jesu.



    Sto ima grejače, kreveti su futoni sklopljeni u ugradjenom ormaru, uveče se izvade, ujutro sklone.
    Tepih ispod stola, na tatamiju, je "hot karpet" koji je noću kao podno grejanje.

    Kuhinja u mom stanu u Yoyogi, 42kvm, 200,000 Yena mesečno, Shinjuku, kao centar Beograda..



    Struja: ima 3 tarifne grupe, zavisno od toga koliko može struje da se troši odjednom. Prva grupa je 30 ampera, druga 30-60, treca preko 60.
    Ista struja samo je za treću grupu duplo skuplja. U Prvoj grupi možeš odjednom da uključis 1 aircon, mikrotalas, računar i svetla ali ako uključoš veš mašinu, svi osigurači iskoče.
    Meni je sada treća grupa (80, za kuću koja ima 4 aircona) i račun za struju je 17 decembra do 17 januara kada je bio školski raspust i najhladnije doba je bio 28,000 Yen. Da se to isto doba isto ogreje i preživi u dvosobnom stanu je bilo max 14,000Y.

    Iznošenje smeća se plaća kroz porez opštini na kojoj živišs (nema veze gde radiš).

    Zdravstveno osiguranje, zavisi od plate.

    Bojlera nema, mislim da su i zakonom zabranjeni. Sve je "instant heat". To što je napolju je rezervoar vode ili još pre gasa. Temperatura vode koja izlazi na slavinu mora da može da se podesi. Ima na zidu tabla sa dugmićima i tu se stavi na 38C (tu temp toplu vodu ne treba rashladjivati).

    Japanci se jako teško tesko sele, jedino ako ih firma ne preseli. Legendarni odlazak na posao 3 sata vozom je upravo zato - jako se teško preseliti. Ljudima sa školskom decom je i nemoguće, uništili bi decu ako bi ih premestili u drugu školu u drugom mestu.
    Azija, moja dezela.

  3. #3
    Zgrade u Japanu se ruše posle 30-40 godina, bez obzira u kakvom su stanju. Pri izgradnji je u njih ugradjen beton i konstrukcija za koje je garancija, npr 30 godina pod stalnim zemljotresima. Nema loših zgrada i slamova.

    Zna se koje su zgrade stanovi za izdavanje a koje su samo za kupovinu i gde je izdavanje zabranjeno.

    Stanovi u Japanu prodju kao kola: nov stan, kako okreneš ključ i predjes prag, cena padne za 20%.
    Posle 30 godina ne vredi ništa, jedino ti pripada np 80 kvadratnih centimetara zemlje na kojoj zgrada stoji.

    Kada ruše zgradu, svi napolje, ukine se voda, struja, gas, zgrada izbriše iz registra stambenih jedinica (niko tu ne može da ima adresu). Ko je već stanovao ima prednost da uloži vlasništvo zemlje i doplati za novi stan. Ko neće, isplate mu zemlju i slobodne stanove idu na prodaju.
    (Clone of Yoyogi)

    "My woman from Tokyo,
    She makes me see.
    My woman from Tokyo,
    She's so good to me"

    Deep Purple
    Woman from Tokyo
    "Who do we think we are", Album
    EMI, 1972.

  4. #4
    Quote Originally Posted by yoyogi View Post
    Polovan namestaj ne moze da se proda, ne bi ga niko uzeo ni na poklon, mora da se plati opstini da ga pokupi i unisti.
    Nastavnici i studenti izmedju sebe imaju mrezu za preuzimanje namestaja.
    хехехе, ја сам био у продавници половног намештаја и гардеробе, али стварно не могу рећи у којем обиму се том робом тргује. Знам само да ме гледао фин котацу за 500 јена, али пошто је мој стан/дом комплет опремљен намештајем у западњачком стилу не бих га имао где, па га нисам ни купио. Иначе, има тамо и беле технике, тако да се релативно јефтино може скрпити намештај за привремено (пар година) становање.
    А то за избацивање половног намештаја знам, објавила другарица Американка пар недеља пре него што је ишла заувек назад у Америку да даје на поклон веш машину. А мени цркла дан пре тога, на њену срећу. Помогао ми другар да је пребацимо код мене (срећа све је овде лагано, може један да је носи), али је још нисам употребио јер су ме "зезнули" и продужили ми дом на још годину дана. Сад стоји за украс у стану и чека мене да се преселим :D јер су ми ови из дома у експресном року донели нову машину.

    Bojlera nema, mislim da su i zakonom zabranjeni. Sve je "instant heat". To sto je napolju je rezervoar vode ili jos pre gasa. Temperatura vode koja izlazi na slavinu mora da moze da se podesi. Ima na zidu tabla sa dugmicima i tu se stavi na 40C (za to ne treba rashladjivati toplu vodu).
    Ово чудо код мене сам видео једном кад сам нашао домарку како мери потрошњу воде. Све инсталације су ми ту па може да буде и гасни резервоар, мада је дебело топлотно изоловано. У сваком случају топла вода за купатило ми вуче једно 250 kWh сваки месец. Не знам да ли се ту може подесити, али сад пошто овде дефинитивно остајем и наредних годину дана има да их исцимам за то. Вода је преврућа, а треба јој бар минут-два да дође након што одврнеш славину, што посебно фрустрира. Кухињски бојлер је проточни на гас и то је једна од бољих ствари овде. Веш машина исто не греје воду, једини прави потрошачи су клима и грејач воде (на ком год принципу радио). Рерна и фрижидер заједно не могу више од 100 kWh

    Struja: ima 3 tarifne grupe, zavisno od toga koliko moze struje da se trosi odjednom. Prva grupa je 30 ampera, druga 30-60, treca preko 60.
    Ista struja samo je za trecu grupu duplo skuplja. U Prvoj grupi mozes odjednom da ukljucis 1 aircon, mikrotalas, racunar i svetla ali ako ukljucis ves masinu, svi osiguraci iskoce.
    Meni je sada treca grupa (80, za kucu koja ima 4 aircona) i racun za struju je 17 decembra do 17 januara kada je bio skolski raspust bio 28,000 Yen. Isto to, u dvosobnom stanu je bilo max 14,000Y.
    Мени је нешто другачије, имам један рачун за до 30A, а други 低圧深夜電力(ниско-напонска-дубоко-ноћна струја?) до 3kW снаге.

    Japanci se strasno tesko sele, jedino ako ih firma ne preseli. Legendarni odlazak na posao 3 sata vozom je upravo zato - jako se tesko preseliti. Ljudima sa skolskom decom je i nemoguce, unistili bi decu ako bi ih premestili u drugu skolu u drugom mestu.
    Мислио сам на ове млађе, од 20-30 година. Тешко се селе кад се једном запосле, а тешко и мењају фирме. Али студенти, а у Јапану многи иду на факултет после завршене средње школе (не знам постотак, мислим да сам чуо око 50%) и сви циљају на најпрестижније: Токијо, Кјото, Осака,... у највећим градовима. Они који не успеју морају да иду у мања места где их приме и обично изнајмљују стан у том месту. Након завршеног факултета, опет циљају Токијо, Осаку, Нагоју, Кјото јер су тамо највеће фирме и у том случају имају више среће па се мале средине масовно депопулишу у корист великих мегалополиса. Ту су неко време самци у малом стану, али кад оснују породицу (што је све касније) онда се скрасе и пусте корен. Треба рећи да је све више оних који не желе да оснују породицу или не желе да имају децу иако су венчани. Професор ми је причао о томе да желе већу слободу у животу. Такви појединци и парови нису везани за место и јурећи каријеру склонији су селидбама.

  5. #5
    Kad sam vec tu, zgrade u Japanu se ruse posle 30-40 godina, bez obzira u kakvom su stanju. Pri izgradnji je u njih ugradjen beton i konstrukcija za koje je garancija, npr 30 godina pod stalnim zemljotresima. Nema losih zgrada i slamova.
    Постоји иницијатива да се куће и зграде праве у такозваном "Skeleton/infill" систему тако што се носећа конструкција планира да траје дуже од ентеријера (рецимо 100 година) док се ентеријер преуређује у краћим циклусима, онако како то тржиште одреди (рецимо 30 година). Правно, то би значило да можеш да будеш власник једне "ћелије" уместо целог плаца који је прескуп... А и само рушење/зидање је скупо

  6. #6
    Chairman of the Bored yoyogi's Avatar
    Join Date
    Aug 2011
    Location
    Japan
    Posts
    3,673
    Quote Originally Posted by Raamen View Post
    хехехе, ја сам био у продавници половног намештаја и гардеробе, али стварно не могу рећи у којем обиму се том робом тргује.
    Namestaj koji city council preuzme (5 EUR po komadu) ide na pregled i imaju uz postrojenje za spaljivanje smeca skladiste gde se prodaje ono sto moze da se koristi , uglavnom ono sto je kao novo. To (prodaja) se desava jednom mesecno i dosta toga pokupuju trgovci polovnim namestajem. Onda prodaju za 5 puta vecu cenu i opet bude daleko jeftinije nego isto to novo.
    Ili, ko napusta Japan, pozove ih da odnesu sve, sav namestaj, i zavese i plafonjere i za to moze da dobije i neku malu paru.
    U Japanu ima 800 hiljada prolaznih stranaca (200 hiljada nastavnika, 100 hiljada studenata, 300 hiljada Brazilaca i Filipinaca koji rade u fabrikama, 200 hiljada profesionalaca) i sigurno da ima trziste za to.

    Ne mogu da zamislim Japanca da kupi nesto polovno. Pa oni 5. februara bace sve sto im ne treba, ukljucujuci i odecu koju nisu obukli godinu dana. Secam se drugara (Australijanac) koji je trcao u garbage room da nadje perjanu jaknu koju mu zena bacila tog jutra jer je nije obukao od prosle godine.

    Quote Originally Posted by Raamen View Post
    Ово чудо код мене сам видео једном кад сам нашао домарку како мери потрошњу воде. Све инсталације су ми ту па може да буде и гасни резервоар, мада је дебело топлотно изоловано. У сваком случају топла вода за купатило ми вуче једно 250 kWh сваки месец. Не знам да ли се ту може подесити, али сад пошто овде дефинитивно остајем и наредних годину дана има да их исцимам за то. Вода је преврућа, а треба јој бар минут-два да дође након што одврнеш славину, што посебно фрустрира. Кухињски бојлер је проточни на гас и то је једна од бољих ствари овде.
    Sve slavine dobijaju toplu vodu sa jednog mesta na kojem je podesena temperatura.
    U dvosobnom stanu u Toyota City je bio jednostavan panel: digitalni broj (temperatura) , strelica na gore, na dole i ukljuci/iskljuci. Japanci uvece iskljucuju toplu vodu.
    Sada je nesto komplikovaniji, stoji iznad kade:




    Quote Originally Posted by Raamen View Post
    Мислио сам на ове млађе, од 20-30 година. Тешко се селе кад се једном запосле, а тешко и мењају фирме. Али студенти, а у Јапану многи иду на факултет после завршене средње школе (не знам постотак, мислим да сам чуо око 50%) и сви циљају на најпрестижније: Токијо, Кјото, Осака,... у највећим градовима. Они који не успеју морају да иду у мања места где их приме и обично изнајмљују стан у том месту. Након завршеног факултета, опет циљају Токијо, Осаку, Нагоју, Кјото јер су тамо највеће фирме и у том случају имају више среће па се мале средине масовно депопулишу у корист великих мегалополиса. Ту су неко време самци у малом стану, али кад оснују породицу (што је све касније) онда се скрасе и пусте корен. Треба рећи да је све више оних који не желе да оснују породицу или не желе да имају децу иако су венчани. Професор ми је причао о томе да желе већу слободу у животу. Такви појединци и парови нису везани за место и јурећи каријеру склонији су селидбама.
    Ovako to radi:
    Oni koji zavrse najbolje univerzitete, dobiju posao u najboljim kompanijama: Toyota, Canon, Fujitsu, Hitachi...
    Drugi nivo ide u isto tako svetski poznate firme. Treci u manje poznate ili u drzavne sluzbe.
    Najnizi nivo ide u strane firme kao IBM. Za njih svi izbegavaju da rade. Koliko god da su japanizovane, opet zaudaraju na zapadnjacku lenjost i fuseraj.

    Nekih 900 hiljada diplomaca svake godine pocinje da radi 1. aprila. Ima post o tome na "Kako se to radi kod nas".

    Posao se dobija u firmi i firma ih posalje tamo gde su potrebni, neko iz Tokija moze da bude poslat u Osaku. Moj kolega, sa prestiznog Osaka University of Technology, dobio je posau Fujitsu u Yokohami. Preselio se.
    Kako je dospeo u moju (americku) firmu? Hteo je da se vrati u Nagoju jer je najstariji sin u porodici i on je duzan da zivi sa roditeljima i da ih pazi. Tako strane firme dobiju i fantasticne ljude koje na osnovnoj regrutaciji nisu mogli da namame da ih uopste pogledaju.

    Nema jurenja karijere. Prva firma je i poslednja, 40 godina. Mozda 1-2% promeni firmu u zivotu.
    Niko ne cilja na Tokyo, naprotiv, samo ne Tokyo. Nema goreg mesta za zivot, pogotovo sa porodicom.
    Shizuoka, Kobe, Fukuoka, Nagasaki, Hiroshima, Sapporo, Nagoya, na to se cilja ako mora preseljenje.

    Prvi stan dobiju od firme, to su ti mali legendarni stanovi. U njemu mogu da stanuju dok ne napune 30 godina ili dok se ne ozene.
    Ako firma nema svoje stanove (stan ide uz svako radno mesto, cak i za radnike na traci po fabrikama) onda dobiju nadoknadu u toj visini (30K yen za samce) da sami iznajme sa dodatkom svojih para.
    Azija, moja dezela.

  7. #7
    После стана, други највећи основни трошак је храна. Засад не причамо о трошковима за школовање.
    У Јапану је разноврсност исхране, уравнотеженост нутриција и свежина хране изузетно битна. Не само зато што су потцењене од стране мушке популације, него и због
    тога што се припремању хране придаје велика пажња, жене су углавном домаћице. То је уз бригу о детету посао са пуним радним временом.

    Јапанци једу често, свака 3-4 сата, и никад не једу док раде и нешто друго, то ваљда сам ја радим овде. Однос према храни је на далеко вишем нивоу па има оних који кажу да
    и поред будизма, шинтоизма (и хришћанства) права религија у Јапану је - храна. Пре него што почну да једу кажу "итадакимас" што буквално значи "примио сам", али има значење захвалности за
    храну коју је добио.

    Храна у Јапану има убедљиво највећи "food mileage" што значи да је највише пропутовала да би стигла до потрошача. Обрадиве површине су мале, све је мање заинтересованих за пољопривреду (механизација ту не помаже, јер су парцеле малецке и на неприступачном терену, мотокултиватор је највећа машина) што поскупљује домаће производе, а високе увозне таксе смањују конкурентност увозне робе, што све заједно води ка веома скупој храни.
    Али није тако једноставно, као што изгледа. Наиме, квалитету се придаје веома велика пажња, па се воћке на пример заштићују свака посебно што тражи много људског рада и шти их такође поскупљује.
    Али опет, гледајући Србију која је у односу на Јапан апсолутно благословена плодном земљом и прехрамбеним потенцијалима и поредећи са нашим ценама - ситуација је драматичнија у Србији!

    Цене су рецимо 2 пута веће, али ако веома пазите шта, где и кад купујете, као што уосталом пазимо и у Србији, та разлика не мора бити ни толика.
    Оно што мени смета је непостојање праве пијаце, више због ужитка у таквој трговини него због цена, које би верујем онда биле још веће.
    Али оно што постоји је гајење поврћа за своје потребе у својој башти, и човек се може изненадити како усред урбане средине постоји мало пиринчано поље и башта у којој бакица сваки дан нешто чачка, а њено присуство у комшилуку најлакше ћете осетити кад будете морали да склањате веш са терасе јер она пали неке корове (мало, мало па нешто пали). Ипак, то ради само остарела популација, млађе домаћице се радије баве цвећем и украшавањем. У сваком случају, поглед на малу башту, са пластеничићем у којем неко вредно радуцка сваки дан иако може да скокне до маркета и да купи све то исто је веома освежавајући призор и за сваку похвалу.

    Они који немају башту морају у супермаркет. Поврћке и воћке се продају на комад, неке и на кесицу од по пар комада (кромпир, лук, шаргарепа). Цене јако варирају у односу на сезону. Рецимо да је кромпир на комад око 35 јена, лук исто, шаргарепа 50, али ове цене је веома незахвално истицати. Наранџе су углавном 100 јена комад, мандарине 300 јена кесица од 7-8 комада, јабуке су током целе јесени и зиме могле да се купе по 100 јена комад, али поједине иду и до 500 динара. Лубенице су посебна прича, исто се продају на комад и нема јефтиније од 1000 јена (и то буде нека од 2 киле), али се продају и на кришке (1/8 бар 300 динара). Диње су такође скупе, најчешће 2000 комад. Банане су релативно јефтине и сличних цена као у Србији. Остало ситно воће се појављује и нестаје сезонски, продаје се у малим паковањима од по 400 грама, најчешће 1000 јена за килу.

    Ту су и разне травке, којима још нисам сасвим ушао у траг, шта је која, за шта је добра и у које јело се додаје, али нису скупе, па их купујемо и експериментишемо. Добар је и избор гљива, бар неких 5-6 врста у малим паковањима од по 200 грама које коштају од 80 до 200 јена. Занимљиво је да су шиитаке јефтиније од шампињона, мислим да је у Србији обрнуто. У таквим условима, поврћу се у кухињи даје мало другачија улога. Додаје се јелу да му да укус, витамине, али се никако не прескаче.
    Месо је посебна прича. Лоша вест је да постоји кила говедине и од по 300 евра, добра је да има и за 10 евра. Друга добра вест је да нам не треба толико меса у исхрани као што смо навикли у Србији! Мени се дешавало у Србији да смажем и по пола киле кртине, заборављајући на хлеб тотално (што каже Балашевић "место 'леба, меса бела" ), а овде се месо као и поврће додаје да замирише. Осим наравно у шабу-шабу где је наравно главно јело.

    Има још добрих вести. Пилетина је јефтинија него у Србији или је у рангу са српским ценама. Опет треба припазити којим даном, али не прелази 880 јена за килу (по којој га ја никад нисам ни купио). Нашао сам у филипинској продавници 2 киле искошћеног белог по 580 јена, а искошћени батак по 680. Ово је и срећна околност по мене јер никад нисам ни волео свињско месо, а говедину која ми се заиста свиђа продају само у Јапану (прошарана црвено бела, танко сечена, која се топи у устима) тако да уствари једем меса готово колико и у Србији, само више оног здравијег, а мање нездравог. Мешано млевено месо је 700 јена и од тога правимо разна српска јела, али ређе него у Србији. Рибу једем ретко, поготово живу рибу. Купујем углавном лососа и то кад налетим да је упола цене. Купујем и замрзнуте морске плодове, понекад неку лигњу или хоботницу, али више да ме мине жеља. Не буде то скупо, обично комад за 100 јена. Од месних прерађевина нема ништа испод 1000 за килу. Кобасичице пакују у мала паковања од 60 грама, мортадела има код филипинаца (никад је нисам купио, једном ми је газда продавнице поклонио), шунка има у малим паковањима, али као и у Србији око 2500 јена за килу. То сам и у Србији ретко куповао. Има танко сечена сланиница која је одлична за сендвиче и то је то. Ништа не фали, осим ћевап меса. Знам да то и није месо, гурну 30% соје и којечега, али ја ту смесу за ћевапе и пљескавице обожавам. Једном ћу се заинатити и у кућној радиности направити, засад најбоље што смо успели су ћуфте.

    У сваком случају, од меса има свега и за свачији џеп. Ко је куповао месо у месари у Србији, а није га добијао са села од родбине не би ни овде морао дати ни динар више за месо уз мање корекције исхране.
    Млеко и млечне прерађевине. После почетног шока што нема младог сира, полако се опорављам. Млеко иде од 80 до 250 за литру. То од 80 и није млеко, али одраслој особи и не треба млеко, користимо га само да глуми млеко у јелима и колачима. Одлично то ради, немам замерке. Незнам за ниво афлатоксина. Нема јогурта. Оно што они зову јогурт то је уствари кисело млеко. Популарна марка је "Буругариа" тј. "Бугарска". И као право кисело млеко. Има и јогурт "за пијење" исте марке, али је сладак, нисам ни могао да га пијем. Има воћних јогурта. Цене су од 80-150 јена за пола литре, мало скупљи буду воћни, али не више од 200. Увек имам у фрижидеру, али можда не трошим као у Србији. Нема павлаке, има слатке павлаке за колаче. Французи су кукали за сиреве. Кажу да ни не личе иако се продају под њиховим брендовима. Мени су ок, али такви сиреви су и у Србији скупи па их ретко купујем. Има "Зденка" сир, укус као у Србији од 150-25 динара. Качкаваљ већ нарендан и спреман за пицу и сендвиче 800 јена кила. Као у Србији. Жена понекад направи млади сир својеручно и направи питу. Ретко, али може и то. Али зато, колики је раф за све стране врсте сирева толики, ако не и већи је за - тофу. Он је јефтин и веома је важан у исхрани јапанаца. Мени је тешко да се навикнем на тако благ укус након пљеваљаког сира, можда никад и нећу. Али трудим се, купујем га упорно и стављам у набе или га једем пропрженог.

    Брашно је скупо, али је врхунског квалитета. Кила најјефтинијег је око 130 јена, а иде и до 300. Јапанци воле пециво и збирно га зову "пан" што је из португалска реч за хлеб, а одатле је поморским путем и дошло до њих. У тржном центру постоји пекарица где се могу купити разне врсте пецива, пица и слично. Мени се не свиђа јер је углавном сладуњаво, али има и одличних. Цене нису тако популарне, па ћете тако за једну кифлу са сланиницом (ммм) дати и 220 јена. Толико је и мала векна француског хлеба, али хеј, за земљу где је пиринач основна намирница није ни то лоше. Хлеб од 340г исечен на кришке (4,5,6,8 кришки), запакован у кесе седи на полици од 78 до 400 динара. Пробао сам и један и други, нема неке посебне разлике па купујем најјефтинији. Ту је сад главна ствар. Не једем хлеба ни приближно као у Србији. Пола-пола са пиринчем. Никакву дијету нисам држао, смршао сам 15 кила за годину дана! Јефтина храна у Србији заснована на хлебу, скробу и црвеном месу ме убила, плус канцеларијски посао и седење цео дан. У комбинацији са бициклом као основним превозним средством и једном недељно баскетом, невероватни резултати.
    Пиринач није јефтин, увозни би могао бити 5 пута јефтинији, Јапанци га неће. Штите домаће и куну се да је разлика у укусу за њих неприхватљива. Узгајивачи пиринча добијају све веће и веће субвенције од државе јер нико неће да се бави пољопривредом, али то само значи да је производња пиринча екстремно скупа. Јапанци се ту солидаришу, питање пиринча је од националног значаја. Ја сам нашао џак од 10 кила за 3000 чешће ће бити да је 4000, а иде и до 7000 колико сам ја видео!

    Трећи битан извор угљених хидрата су тестенине илити "мен" како се зову у Јапану. Три су основне врсте: соба, рамен и удон. Најчешће у мисо или соја супи уз парченце меса, неку травку и додатак. Комбинације су небројиве, треба текст за себе само о томе. Као што се види из мог надимка ја обожавам рамен (чита се раамен). Јело је пореклом из Кине, али су га јапанци као и све прилагодили тако да су јапански и кинески рамен данас две сасвим посебне ствари. Или бар они не воле то да мешају (ни Кинези ни Јапанци).
    Има све више самаца у Јапану, они немају баш пуно времена да кувају, а немају кад ни да науче. Зато је индустрија смрзнуте хране и готових јела изузетно развијена. Поред "бенто" (300-600 јена) који је свеже припремљени оброк и "онигири" (70-150јена)(на енглески се преводи као "rice balls" мада је углавном троугластог облика) ту је и већ припремљен "каре" (индијски кари) за две особе (100-200јена), разни сосови за шпагете (од 100 јена за двоје), конзервирана риба, чак и скуван пиринач (!) који се само подгреје у микроталасној. Ипак највише и очи упада "cup noodles" тј. резанци у чаши. Добијеш полуготове резанце, измрвљено поврће, укус у праху. Прелијеш врелом водом које у Јапану можеш да нађеш у свакој кући, факултету, продавници, где се "cup noodles" продаје, сачекаш 3 минута и готово. То је јапански "Fast food", кошта само 100-нак јена за сто грама, добијеш 300 калорија. Такође, у супермаркетима је и широка понуда већ печене рибе, похованих шкампа, сушија и разне готове хране, по веома конкурентним ценама, а врло често и уз 50% попусте.

    И ту је сад квака. Можда су намирнице у Јапану скупље, али зато ресторани нису. То су мале продавнице које служе уобичајену храну, широко распрострањену, немам са чиме да то упоредим у Србији. Постоје велики ланци оваквих радњи, можда најпознатији "Јошиноја" и "Сукија". Има их обавезно код већих возних станица, и на прометнијим местима. Можеш да добијеш порцију пиринча са мало говедине преко ("гјудон") за 300 јена. За 500 добијеш и мисо супу, салатицу и парче рибе. Једеш ко човек. Варијације су такође бројне. У комбинацији са осталим специјализованим продавницама за позната јапанска јела (окономијаки, раамен, удон, соба, каре,...) прави невероватну услужну мрежу где се релативно јефтино, брзо и квалитетно може јести. У кругу од 300 метара мора да буде један, макар и малом граду као што је мој, а да не причамо о великим градовима. Сад из угла студента, ту је менза, имам две у кампусу, цене од 300-450, можеш да узмеш и додатке у виду салате, слаткиша итд. ако додатно платиш. Порције су домаћинске и углавном има све ово малопре набројано. Може ко год хоће, не треба легитимација, кад се сморимо и не знамо шта да кувамо дођемо ту. Не можеш ни скувати нешто много јефтиније. Около је парк са столовима и клупама. Нема жетона за мензу, изнесеш прибор и посуђе напоље, сам се и вратиш, нико не контролише. Не могу то да замислим у Србији. Лепо разврсташ све и оставиш тацну на траци. Многи остану да блеје у мензи и кад не једу. Ради клима, грејање, има интернета, седе ту, играју карте, друже се, раде домаћи, међусобно се подучавају. Гужва је само у време ручка од 12 до 1, после увек има места.

    Слаткиши и грицкалице. Испрва ми се ништа није свидело, али временом сам почео да проналазим разне и сад ми више ништа не фали. Доста је скупље него у Србији, али то значи мање шећера, соли, масти и здравији живот.
    чоколада је 50 грама 100 јена. Не, нема Милке. Ја сам додуше нашао врхунску Nestle чоколаду од 1 килограм по 780 јена! То користимо да правимо ситне српске колаче које Јапанци обожавају. Сад се мислим да би било добро да је још мало скупље... Можда још мало да смршам

    Да сумирамо:

    Ја сам на основном буџету овде, уз кување и биркање где, шта и кад се купује, може да се преживи са 20000 по особи у Јапану. Потпуна комоција је са неких 30000 или 1000 на дан. У Србији сам уз сличну скромност пролазио са неких 12000 динара по особи месечно. Храна је скупа у Јапану. Квалитет и разноврсност је много боља.
    Ја сам се скинуо са пице, гироса, смањио хлеб и иако ништа од тога нисам избацио, напротив, само сам обогатио своју исхрану и укусима и нутрицијама.
    Просечна плата је око 8 пута већа, храна је 2 пута скупља уз бољи квалитет и услугу и све описане потешкоће јапанске пољопривреде и предности српске.

    Не знам како просечна јапанска породица, али јапански студенти отприлике овако:
    ретко кувају кући, вероватно само доручак, по цео дан су у лабораторији, па 1-2 пута дневно иду у комбини и купе бенто, резанце, онигири или неки слаткиш, сок. Једном дневно иду у неки од ресторанчића и вечерају/ручају за неких 500-600 јена. Све трошкове плаћају мама и тата, мада имају и других примања, стипендије, туторство страних студената (лака лова 1000јена/сат поготово ако их странци не цимају за сваку ситницу), помажу у извођењу наставе, и раде додатне студентске послиће који су плаћени од 700-1000 јена/на сат. То углавном троше на изласке и путовањца. Просечан јапански студент има Mac-a (MacBook Air, MacBook Pro) и iPhone (опет мама и тата купили) и немају финансијске бриге, али и да имају, не причају о томе. Страни студенти Европљани су много штедљивији од Јапанаца, али богами и од нас Срба...

  8. #8
    Chairman of the Bored yoyogi's Avatar
    Join Date
    Aug 2011
    Location
    Japan
    Posts
    3,673
    "Оно што мени смета је непостојање праве пијаце, више због ужитка у таквој трговини него због цена, које би верујем онда биле још веће. "

    Tacno, nema. Ono sto ima je direktna prodaja od proizvodjaca, u "pijacama" JA (Japan Agriculture Federation). Poljoprivrednici su najmocnija pojedinacna klasa u Japanu, jaci od svih biznisa.

    Recimo, 3 miliona stanovnika poljoprivrednog kraja bira 9 poslanika za Parlament (Diet) a 12 miliona stanovnika industrijskog kraja bira 6 poslanika. Niko im ne moze nista.

    Tome ide u prilog i mentalitet: "Mi smo ostrvo, ako dovedemo jeftinu hranu iz Tajlanda, za jednu generaciju cemo unistiti sopstvenu poljoprivredu i poljoprivrednike, ko ce da nas hrani ako se nesto desi u zemljama iz kojih uvozimo?".

    Jedan od najpoznatijih logo u Japanu, je upravo poljoprivdedna federacija.Ovo im je logo, ima na svakom koraku, imaju i svoje banke, benzinske stanice.




    Ovo su im pijace:




    Sveze, danas ubrano:






    Sve se ovde isporuci, oni pregledaju, odobre, ide u prodaju.







    Nema niko vremena da stoji za tezgom i prodaje, na selu je ostalo i malo ljudi. Nema Meksikanaca i jeftine migrantske radne snage, oni sami sve rade.
    Azija, moja dezela.

  9. #9
    Chairman of the Bored yoyogi's Avatar
    Join Date
    Aug 2011
    Location
    Japan
    Posts
    3,673
    Da ponovim ovu sliku, Shinjuku/Yoyogi (park) u Tokiju:



    Centar najveceg grada na planeti, sa 35 miliona stanovnika, vise nego cela Kanada.

    Opet, dokle ti oko dopire, 20-30km radijus, nema ni jednog hypermarketa (tipa AEON) sa normalnim cenama hrane i proizvoda.
    Kirija je toliko skupa da jedino mogu da opstanu najskuplje robne kuce (Takashimaya = Harrods u Londonu), skupe delikatesne radnje i 7-11 (7-11 je japanska firma, convenience stores, "konbini" kako ih Japanci zovu).

    U Tokiju sam ziveo sam, radio duge sate, nije mi bilo tesko da jedem po restoranima ili kupim skupu tunjevinu ili salmon (manje od 7-8 EUR) i da sam spremim. To sa porodicom izgleda mnogo drugacije i skuplje.

    Pazi samo ovu vratolomiju:

    U Tokiju sam placao 1LDK (1 living & dining, 1 bedroom, 1 kitchen) 44kvm na 640m od firme (iz koje je slikana gornja slika) 2,000 EUR. Parking nisam imao a bio bi jos 800EUR.
    Porez opstini (Shibuya, sve radi skoro 24 x 7) je bio 800 EUR.
    Sve sam sam placao, local hire, nista firma.

    Kada sam se preselio u Toyota City (firma me poslala) stan, duplo veci i bolja zgrada je bio 800EUR, kao sto bi bio samo parking u Tokiju.

    Porez opstini je pao sa 800 na 400 EUR.

    Samo to, pa je povecanje ostatka prihoda skocilo gore vise nego cela plata nastavnika engleskog.

    Tek onda supermarketi i jeftinija hrana.

    Sada, u Nagoji, imam u krugu od 2km 6 hipermarketa i sve i svasta, cak i elitne robne kuce (na 10km) i skupe delikatese, samo ne moram tamo da se snabdevam.

    Istina, nemam u krugu od 2km bar 10 alternativnih teatara niti mogu da idem na razlicitu izvedbu simfonija svaki dan u godini kao u Tokiju ali to je zrtva koju spremno podnosim za neuporedivo bolji zivot.

    Tako, ko ide u Japan, bilo gde je bolje za zivot nego u Tokiju ili Osaki.

    Kao sto Raamen rece, Japan je veliki grad. Sto miliona ljudi zivi u priobalju, kao Boston - Washington D.C samo 3 puta duze, a povrsina koju nastanjuju je kao povrsina danasnje Srbije ili Paname (koj aima 3 miliona stanovnika). Izuzetno dobro povezano shinkansenom, autoputevima, regularnim vozovima, nema kloaka.
    Azija, moja dezela.

  10. #10
    Chairman of the Bored yoyogi's Avatar
    Join Date
    Aug 2011
    Location
    Japan
    Posts
    3,673
    Mit o skupoci hrane u Japanu je bas to - mit. Razvejavaju ga "specijalni dopisnici" koji se nekako zateknu u Japanu i jet-lagged blogeri koji nalete na elitne robne kuce, vide cene, mandrknu ko mladi majmuni i onda salju vesti ili bloguju o uzasima.

    Da napravimo karikaturu.

    Dve slike iz Takashimaya, elitne robne kuce u Tokiju. Centralno je locirana, Shinjuku, u blizini je puno hotela i bas je mesto na koje se sapletu dezorijentisani turisti i "dopisnici" ili sportski komentatori koji su dosli zbog neke utakmice.

    Govedina. 30EUR za 100 grama.



    Voce : 54 tresnje su 210 EUR, jedna tresnja je 4EUR



    Tako, da neko jedva prezivi jeduci dnevno samo 100g mesa i 2 tresnje, moze da prodje sa 30EUR (za meso) i 4 EUR (za 2 tresnje dnevno) = skoro 1,000EUR samo za to. Nista drugo.

    Ove cene zavrte glavu i Japancima. O cemu se radi.

    Govedina: cuveni "Kobe beef", kravama daju pivo da piju, masiraju ih rucno da bi im meso imalo ovu "mermernu" strukturu.

    Tresnje: farmer je jos u cvetu posekao sve zametke buducih plodova, ostavivsi 10% cvetova, na suncanoj strani drveta, da svi sokovi i slast ode samo u njih. Zato su toliko skupe.

    Ova dva artikla se kupuju retko, mozda jednom ili nijednom u zivotu obicnih ljudi i kupuju se kao poklon, umesto buketa skupog cveca nekome ko prezivi tesku bolest ili operaciju ili roditeljima za njihovu 50-godisnjicu braka. Buket je lep ali beskoristan a ovo se na kraju i pojede.

    Zivot na nivou snabdevanja u normalnim, ne elitnim, supermarketima ako nije jeftiniji, nije ni skuplji nego u Beogradu.

    Socijalna pomoc za nezaposlene je 250EUR mesecno, to je zamisljeno da ne dozvoli nikakav komfor, alkohol i duvan.
    Sa time moze da se zivi i cak da se jedan obrok jede u restoranu svaki dan. Da, ima tih ramen restorana za 300Y, ljudi iz kancelarija tamo masovno idu.
    Azija, moja dezela.

  11. #11
    Chairman of the Bored yoyogi's Avatar
    Join Date
    Aug 2011
    Location
    Japan
    Posts
    3,673
    Vidim da se ovaj tred cita. Nemojte da se zbunite onime sto sam ja pisao, mada ima u mojim postovima i ekstrema u cenama i gde kazem da to normalan svet nikada ne vidi. Niti treba da vidi, niti ja idem da se snabdevam u tim ekskluzivnim radnjama po cenama koje idu u novine.

    Post #7, od clana Raamen, je dobar prikaz. Ne sto je on student u Japanu nego sto tako vecina samih Japanaca zivi. Ako i imaju vise para od studenata, njima je ono sto je Raamen opisao 70% dnevnih troskova (ne ukupnih). Onda, Japanci imaju kola, placaju kredite za kucu, skolu za decu, to je preostalih 30%. Ima na to jos 30-40% da se stedi za starost, to vas koji ovo citate ne zanima.

    Nastavnici engleskog, zapadnjaci, mahom ispod 28 godina, imaju zivotni bal na 230,000Y mesecno. Regularni studenti bez odricanja zive na 60% toga.
    Azija, moja dezela.

Similar Threads

  1. Insajder - Japanski stanovi stvarno mali?
    By Genki_des in forum Japan: Život i rad, svakodnevnica
    Replies: 16
    Last Post: 26-11-17, 15:49

Posting Permissions

  • You may not post new threads
  • You may not post replies
  • You may not post attachments
  • You may not edit your posts
  •