B92: Srbija do Tokija

Primer degeneracije ljudskog bica googlom i googlanjem.
Bio 2 dana u Tokiju i misli da moze da napise clanak. Ne sto je clanak los, netacan nego odakle mu uopste hrabrost da misli da moze da ga napise. Ne samo to, nego je mislio da je napravio nesto pa se i potpisao (nadam se ne pravim imenom).

Ovo smece je mogao da napise svaki prosecan googlator. Pasos i putovanje a kamoli ikakva predstava gde se nalazi, nisu neophodni.

Nemoguce je sprati svu glupost i netacnosti, bilo bi 10 puta duze od izvornog teksta. Kako je u Srbiji danas, niko ne treba da mi prica, dovoljno je da mi pokaze ovaj clanak i potvrdi da ovakav tip ima ikakav posao.

“Srbija do Tokija”
| Saša Veličković
Ovaj slogan iz naslova jedna je od retkih veza između Japana i Srbije. Zapisali su ga navijači Zvezde na zidu Sinjuku stadiona u Tokiju, posle utakmice odigrane 8.decembra 1991.godine, kada je Zvezda postala prvak sveta u fudbalu, a taj grafit i danas stoji.

Ne stoji. Nije stajao ni sledeceg jutra. U Japanu nema grafita, jednog jedinog.

Morio/wikimedia commons

Međutim, na povezanost i sličnost izmedju Japanaca i Srba ukazao je ambasador Japana u Beogradu krajem avgusta, navodeći da su ova dva “prijateljska naroda” u stvari, po prirodi samuraji-ratnici. Valjda je računao da je Dačićev gest vraćanja ukradenog bicikla isprepadanom Japancu koji je njime krenuo na put oko sveta, samurajski gest.

Broj srpskih turista u Tokiju je daleko manji od broja Japanaca koji posete Beograd. Čim izadjete na ulice ove japanske metropole sa džinovskim neonskim reklamama i papirnim fenjerima, suočite se sa rekom ljudi u kojoj su svi kosooki pa zaključite da Tokio nije privukao ni evropske ni američke turiste.

To nisu neonske reklame, to su oznake firmi koje dele zgradu i isticanje firme je ukljuceno u rentu.

Snalaženje u oblasti koja se naziva Tokio, formirane od 5 gradova sa 35 miliona stanovnika iziskuje veliki napor. Ako želite detaljni prikaz ulica morate kupiti mapu delova grada jer bi inače karta celog Tokija imala površinu dnevne sobe. Ako se krećete po mapi, najbanalniji problem nastaje kad treba da pređete ulicu, jer se dosta ulica ukršta u nivoima, pa se pešaci tablama na japanskom jeziku usmeravaju u lavirinte podzemnih prolaza. Taksi je solidno skup, jer samo start košta oko 7 evra a uključeno je prvih 2 km. Jeftinije je kupiti kombinovanu dnevnu kartu koja važi za sve vrste gradskog prevoza u Tokiju, a košta 15 evra.

Kao iz Lonely Planet

Most na reci Arakawa
Kroz Tokio prolaze 2 reke, Tama i Arakawa u kojima, za razliku od Dunava i Save, ne uspeva autohtona srpska flora: plastične flaše i kese. Most na Arokawi osim što premošćava reku širine Dunava, vijuga na stubovima preko zaliva i kroz lučki deo grada između zgrada još nekih 10 km. Na pojedinim mestima, most skoro dodiruje stambene zgrade, pa vam se učini da bi neko sa 6. sprata mogao da zakorači kroz prozor na most.

Ne dve nego deset reka, svaka bi bila plovna da je u Beogradu.

Prema nacionalnoj strategiji, znanje i obrazovanje su pokretač japanskog napretka, pa su shodno tome usvojene i norme prema kojima su stepenovane zarade proporcionalno vremenu trajanja školovanja. Tako, na primer automehaničar, taksista,krojač ili blagajnik imaju oko 1200$, profesor i nastavnik oko 3000$, a lekari oko 4500$. Uskladu sa takvom ideologijom, univerziteti i naučni instituti su smešteni u najimpresivnije zgrade u Tokiju .

Totalna glupost ove zarade. To je lupio, ko zna odakle mu palo na pamet. Mozda je negde iskopao pripravnicke plate, pa ni to nije moguce. Taksisti su starci koji se penzionisu u 60. i voze taxi do 65. kada pocinje penzija. Oni su na 30 hiljada EUR godisnje.
Lekar ima 200 hiljada EUR godisnje. Nastavnik 70-80 hiljada EUR.

Tako je Cocoon Tower, kula sa staklenom fasadom od 54 sprata, visoka 204 metra izgrađena 2006-2008. godine, u stvari Tehnološki fakultet.

Kako se na jednom mestu koncentrišu naučne institucije, na drugom trgovački centri, tako se i noćni život koncentrisao tako da na jednom mestu ima puno sadržaja.

Roppongi (Morio/wikimedia commons)
Prijateljska atmosfera prožima sve klubove, nevezano za socijalne razlike posetioca. Ulaz se uglavnom naplaćuje u svim klubovima od 5 do 50 $ i pre nego što se rastanete sa svojim novcem raspitajte se šta dobijate za skuplje ulaznice, jer obrok koji vam se nudi može podrazumevati tablu čokolade. Inače, kad popijete piće koje dobijete uz ulaznicu, drugo piće je jeftinije nego na beogradskim splavovima.

100 hiljada klubova, svaki razlicit, kada im je nasao zajednicki imenitelj? Napamet pise.

Roppongi je mesto koje će vam svaki Japanac preporučiti u Tokiju.

Kao sto bi Beogradjanin strancima preporucio park kod bioskopa "Partizan".

U Roppongi ima stranih firmi i banaka i tu izlaze Japanke kojima iz nekog razloga prijaju stranci. Ima i izraz "Roppongi girl" za takve. Naziv prijatan kao ono sto se mislilo o devojkama u Beogradu koje izlaze sa arapskim studentima 80-ih.

Bilo da volite džez, rege, da želite u gej bar, pogledali biste uživo seks predstavu ili samo ludo plesali, išli u bioskop ili pozorište - ovde sve to ima i radi non-stop. Konglomerat stranaca i domaćeg stanovništva svako veče hrli u potrazi za ludim provodom i divljim akcijama. Američki vojnici izazivaju tuče, afrički prevaranti raznim manipulacijama izmamljuju vam novac, a kineske prostitutke vam nude ono što misle da vam nedostaje. Medjutim ovo nije distrikt crvenih fenjera, iako vam se po slobodnom ponašanju devojaka tako na prvi pogled učini.

Nego sta je? Upravo je to. Tamo ide onaj koji trazi placen sex.

Glupost, ne znam odakle da pocnem razbucavanje. Kakvi americki vojnici? Oni tu ne zalaze.

Kabuki-Cho je specijalizovano mesto za sve vrste najslobonijih seksualnih zabava i do njega će vas dovesti vodiči iz Roppongi klubova bez naknade. Prostitucija je zakonom zabranjena u Japanu, ali Jakuza vodi sve poslove u Kabuki u koji dolaze najluksuznije limuzine i iz njih izlazi politička i ekonomska elita Tokija.

Govedo ne zna da je Kabukicho isto deo grada kao Roppongi samo manje kosmopolitski. Originalno je nastao (to mu i ime znaci) kao zona japanskih kabuki pozorista, toga i danas ima dosta.

Najcenjenije gejše, među kojima su neke stekle i diplome najčuvenijih američkih univerziteta, svoje društvo naplaćuju u vrednosti manjeg stana u Beogradu i do njih se dolazi preko posrednika. One obične prostitutke odmah sedaju za vaš sto kad uđete i naručuju piće za sebe, govore samo japanski, a ako hoćete da ih se otarasite, ipak ćete morati platiti visoku cenu njenog pića ili ćete imati posla sa Jakuza momcima.

Ej, to se zove hostess bar i to je rasprostranjeno u Japanu, ima ih na stotine hiljada. Tu se placa zensko drustvo (bez pipanja a kamoli seksa) i kosta 100EUR na sat. To ovan sa B92 ne zna i odmah njushi neku prevaru.

Ginza (Groink/wikimedia commons)
Ginza je vrhunski šoping okrug, sedište mnogih modnih japanskih kuća i mesto gde se nalaze prodavnice Chanel, Gucci, Dior, Louis Vuitton i od skoro nama poznat Uniqlo, čije majce koštaju 10 evra. Ovde je i dom najpoznatijeg japanskog pozorišta Kabuki.

Kabuki je naziv za taj tip pozorista, nije ime. Kao da je rekao pozoriste Pozoriste.

Okolni sokaci sa malim restoranima i privatnim dućanima mnogo su zanimljiviji od skupe centralne Ginza zone, jer čuvaju tradiciju u izradi srebrnih predmeta staru 400 godina.

Posle par dana boravka u Tokiju, shvatite da visoke zgrade, neonske reklame i ogromne gužve na ulicama nisu motiv za posetu ove metropole i da većina ljudi koji posete Tokio u stvari dolazi poslovno. Ako ste se već zatekli tu ipak posetite:

-Tokio Tauer, simbol Tokija visok 333 metra na čiji vrh će vas odvesti lift za 23 evra. Ovo je neuspela kopija Ajfelovog tornja napravljena vek posle originalne verzije.

-Japansku carsku palatu možete posetiti samo 2. januara na carev rođendan.

-Brojni su hramovi i pagode, obnovljene, rekonstruisane ili potpuno sagrađene u 20. veku tako da nemaju autentičnost prvobitnih objekata i u odnosu na rimske hramove izgledaju kao drvene kolibe.

Volina, taj nije nista ni video, ma pitam se da li je bio ili pisao ovo djubre iz Beograda?

Ispred su tezge sa lepezama , kimonima i papirnim lampionima koje dodatno umanjuju značaj hramova.

Tokio je najskuplji grad i to po zvaničnoj statistici američkog Mersera koji svake godine za svoje klijente, multinacionalne kompanije, objavi listu troškova za zaposlene koje šalju van Amerike.

Jako moodo taj Merser. Da ovaj zna o cemu se radi ne bi ni pisao ovakve gluposti.

To su troskovi za slanje diplomata i strucnjaka u inostranstvo. Da bi dobio isti kvalitet u Port Moresbiju (Papua Nova Gvineja) ili u Bagdadu treba ti 5 puta vise nego u Tokiju. To je kao da neko uzme cene dedinjskih vila + svakodnevno avionom transportovanih namirnica i kaze kako je Beograd skup. Sa tim cenama 99.999% stanovnistva nema nikakve veze.
U Tokiju moze da se zivi na supermarket nivou snabdevanja jeftinije nego u Beogradu.

Stanovi su za evropske pojmove jako mali i skupi.

Ima ovde na sajtu "Japanski stanovi stvarno mali" gde se vidi da su u stvari veci nego Zapadni jer nema kreveta, stolova, polica, fotelja.

Iznajmljivanje dvosobnog stana od 50 kvadrata u zapadnom Tokiju koji je u stvari predgrađe je oko 1000 evra, u Park Habio Shinjuki kuli 2000 evra, a u Ginzi, koje iznajmljuju američki građani zaposleni u Tokiju, su 4000-5000 evra.

Karta za bioskop je 20 evra, jabuka je 1,5 evro komad, a litar vode 1 evro.

Najviše se jede piletina i kilogram belog mesa je 10 evra, a litar mleka 2,5 evra.

Bullshit. Nikada nije bio u radnji.