Tanjug: Gase se japanski tehnoloski giganti
utorak 17.04.2012 | 12:17
Gase se japanski tehnološki giganti
Izvor: biznis.ba Tokio -- Decenijama su električni uređaji iz Japana bili ti za koje su se kupci otimali. Svi ti koncerni danas beleže velike gubitke i zapravo ne znaju kako dalje.
Bilansi ovih elektronskih koncerna koji su nekad beležili rekordnu dobit, danas se čitaju kao romani strave i užasa.
Panasonik računa s gubitkom od 780 milijardi jena (7,3 milijardi evra), Šarp je najavio da bi gubitak mogao biti i veći od predviđenog jer mu je promet opao za čitavih 16 odsto.
Kod Šarpa se zato očekuje kako će krajem aprila objaviti gubitak od oko 390 milijardi jena i već se čuju glasovi kako bi se Šarp čak mogao ugasiti. U Soniju je to još uvek nezamislivo, iako je novi šef koncerna, Kazuo Hirai suočen sa golemim gubitkom od 520 milijardi jena.
| U Soniju bi trebalo da nestane 3000 radnih mesta, ali niti planiranih 10.000 otpuštanja, smatraju stručnjaci, neće biti dovoljno. Soni - baš kao i ostali japanski proizvođači, propustio je mnogo trendova u poslednje vreme koje je pokušao da nadoknadi paničnom kupovinom ili saradnjom (Ericson kod mobilne telefonije, tako da im treba korenit zaokret u poslovanju. Pri tome, sve muči teška dilema da li se odreći aparata za domaćinstvo koji je dugo vremena bio svojevrsni oltar predaha za ukućane: proizvodnju televizora. |
|
|
Šarp - kao što mu i ime govori, je počeo kao radionica tehničkih olovaka, ali je već pre Drugog svetskog rata počeo proizvoditi radio aparate, kasnije i televizore. On je proizvođač prvih mikrotalasnih pećnica i pionir u računarskoj tehnologiji.
O gotovo revolucionarnom uticaju Sonija na kućni elektroniku jedva da treba nešto govoriti - prva kuvala za pirinač (ponekad opasna za život) Akia Morita i Masaru Ibuki brzo su zamenjena prvim tranzistorskim radijima i minijaturizacijom svega što se može smanjiti.
Razvojem elektronskih uređaja Soni je želeo da preuzme i svu brigu za razonodu, od filmova i muzike Soni Entertejnment pa do uređaja za njihovu reprodukciju matičnog koncerna.
Današnji predsednik uprave Sonija priznaje kako je to širenje išlo predaleko pa se tako u Soniju zatekla i hemijska industrija koju sad želi prepustiti japanskoj državnoj banci za razvoj.
Tu vlada oštra borba i žestoka konkurencija iz Južne Koreje i Kine, tako da i Šarp i Panasonik već ozbiljno razmišljaju o prestanku proizvodnje televizora ekrana srednje veličine. Hirai iz Sonija, iako uporno beleži gubitke u tom sektoru, kaže da je "televizor središte dnevne sobe, središte porodice i u središtu Sonija. Mi ćemo nastaviti da posluje u tom sektoru."
Oko televizora je nastala opasna gužva i jedino je rešenje da napusti posao gde se gubi novac. Zato će se, racionalizacijom i uštedama, pokušati uveliko smanjiti troškovi (planirano je 30 odsto) kako bi Sonijevi televizori postali povoljniji za potrošače. No svi ti proizvođači dobro znaju kako se u dnevnim sobama dešava nova revolucija - velikim delom proizvodima Epla, i niko ne zna, kako će izgledati kućni aparati budućnosti i šta će oni raditi.
To zapravo nije stvar ekonomije i menadžmenta, nego vizionarstva koje je kod Sonija i stvorilo Volkmen. Kada bi bilo reč tek o poslovnim statistikama i troškovima za razvoj, Soni bi i danas bio daleko na prvom mestu u elektronici zabave.
Jer dok se u Eplu izdvaja 2,2 odsto ukupnog prometa za razvoj i istraživanje novih proizvoda, kod Sonija je to čitavih 5,9! Inženjeri Sonija svake godine predstave upravi više od 100 predloga novih uređaja, ali praktično ni jedan od njih ne počne da se proizvodi
Neko bi pomislio, Japanci za godinu dana izgubili kompas i naglo propali, da se radi o buranijstvu srpskih razmera.
Niti donosilac vesti niti javnost razume sta se desilo i kako neko ko izdvaja za istrazivanje i razvoj 3 puta vise nego Apple moze tako naglo da propadne. Javnost jos misli da su Kinezi i Koreanci dostigli kvalitet i da je to razlog.
Razlog je mnogo ocigledniji i jednostavniji , neverovatno da se niko nije prvo njega setio: jak Yen.
Posle zemljotresa, svetski investitori su, u ocekivanju privrednih aktinosti oko obnove Japana, nagrnuli na Yen i podigli mu cenu.
Za 1 dolar je trebalo 120 Yena. Danas treba 80.
To je razlog: svaki japanski proizvod je 40% skuplji nego pre zemljotresa.
Sada, u radnji stoje 2 TV aparata, Samsung i Sharp, Sharp 50% skuplji, ko ce da ga kupi? Iako je Sharp bolji, nije bolji 50%.
Stvarno, 100,000 dinara Samsung i 150,000 dinara Sharp, istih dimenzija, slicnih funcionalnosti...ko dobije kupca?
Nista to nema sa kvalitetom i nesnalazenjem japanskih proizvodjaca.
Da "pobegnu" iz Japana, gde? To rade decenijama, otvaranjem fabrika u Tajlandu. Thai valuta je uvek bila jaka sada pogotovo, to ovaj put ne spasava.
Za automobile za izvoz u Koreju, Japan ih pravi u Americi, sa svim troskovima prevoza (2 nedelje) to je opet jeftinije nego praviti ih u Japanu i slati 8 sati brodom u Koreju.
