Japan hiking: Tsumago & Magome Caravansaray

[yoyogi]

Tsumago i Magome su dve legendarne stanice karavana od pre 300 godina.

Mesta su odlično očuvana i daju utisak da si vekovima unazad.

Premda žitelji imaju Internet 1Gbit, po ulicama nema kablova. Kao da si potonuo nazad u vreme.

Kiso Valley, to je mesto radnje.

Planine, kao sto je Japan 90% planinska zemlja, mozda 70% šuma je neprohodno.




Oba ta dva mesta, Tsumago i Magome, 8km udaljena, i bila su stanice karavana u kojima su prenocili daimyo (kao danas guverneri okruga) i njihova pratnja kada idu u Tokio da se poklone Shogunu.

Oba su sama po sebi turističke atrakcije, autobusi voze turiste u jedno pa drugo. Neki (kao ja) idu i peške od jednog do drugog.

Laka muzika za infarktaše, staza nije teška.

Bio sam 3 puta, evo malo slika.

Magome. Malo i čisto mesto:



Glavna ulica:




Na displeju su kvalitetni proizvodi od drveta, to je glavna delatnost u planinskom kraju koji ima malo prostora za poljoprivredu:











Tu sad počinje. Ići na hiking Magome - Tsumago, nije baš bez bezbednosnih priprema.

Ima tu međeda.






Šta to znaČi? Moraš da imas zvonce da te mečka cuje i skloni se. Najgore je ako staviš iPod i giljaš?
Medved trci brže od konja na kratke staze, da mu utekneš na drvo, tek je tu majstor. Pogotovo ako si naišao na mečiće, majka je uvek tu negde da te sahrani.

Zato, zvonce, da se okači na pojas i da zvocka:





Odavde počinje:








Na svakih 2km ima veliko zvono, da se lepo izvoni:







Koliko god da je retko da se medved nadje na putu, šta mi vredi to "retko" ako se desi baš meni?

Stvarno, da me mečka odere u Japanu, ko bi verovao? Da u neonskoj zemlji neko tako nastrada? Mislili bi da sam dileja koja je uskakala u kavez u Zoo vrtu da se grli sa medvedima.

Naravno, ništa se nije desilo, staza (nekadašnji put karavana) je fantastična. Otisao 8km i vratio se, peške, sam.

Usputno selo:





Priroda, fantasticna, nije bilo "shuma, medved i ja". Nije bilo mecke da naplati mostarinu:











"juku" znaci "saraj".




Usput, suma je uglavnom ovakva: hinoki, japanski cempres. To je vazno, bice o tome jos posle, pocev od sledeceg posta.

Hinoki raste pravo kao strela, vrlo sporo, stotinama godina, pre nego sto postane upotrebljiv za namestaj.





Raste sporo? Koliko sporo? Kakvi su mu godovi?


Ovako sporo, pise na tabli:





Malo uvelicano:




Posadjeni 1716, uz posecena stabla pre 300 godina, dva pelcera sa strane, konacno su se ujedinila 2009-te.

Tako ujedinjena, izgledaju mlada. Jos 300 godina:





Ovako su trakom obelezena da prolaznici vide:





Na kraju, stigne se u mesto Tsumago. Neki pocnu sa te strane, isto je.











Ove zene, uvek su tu, prave sesire od hinoki potkorice:





Kvalitetni proizvodi od drveta, uvek na prodaju. Nema dranja turista, cena ista i tu i u Tokiju.





Vrlo slatko mesto, Tsumago:





Isto mesto, ovaj izdignuti zbun:





je u maju mesecu izgledao lepse i mirisljavije. Visteria cvecka:








Sada, šta? Ništa, hiking back Tsumago -> Magome. Kroz šume i prašume i (ne nemoguće) mečke.

Zvono sam iznajmio u turistickom birou, 12$, mogao sam da ga vratim na drugom kraju staze i dobijem depozit nazad.
Sluzbenica na pocetnom mestu je bila u neverici (davala mi red voznje autobusa i broj taksija da se vratim) nije verovala da sam otisao peske i vratio se. Za 3 sata.

Stvarno, kada se postavi u proporciju, ovo je bilo kao prepesaciti relaciju Merkator - Slavija i nazad. Istina, kroz divljinu.

Kazu mi iskusni hikeri, tu se bre ide zimi, kada medvedi spavaju. Jos je lepse po snegu.