Gashou zukuri, kuće iz bajke

[yoyogi]

Shirakawa-go (selo Shirakawa) mi je jedno od najdrazih mesta od svih koje sam obisao. Isao sam tamo kada god sam mogao, od 2009. bar dva puta godisnje. To je od mene kao Beograd - Aleksinac, autoput.

Mesto i kuce (59 kuca) su na UNESCO World Herritage.

Kuce su do 200 godina stare, od drveta i bez ijednog eksera u njima. Sve su okrenute istok-zapad tako da privuku sto vise sunca na krov.






U njima se i danas zivi, to je i poenta UNESO - da se sacuva tradicionalni nacin zivota.















Krov im se menja jednom u 30-40 godina, to je seoska moba, 2 dana da se promeni:





Naravno, jako su zapaljive:





Ovo je pocetkom novembra, test protivpozarne opreme u selu:







dve su pretvorene u pola muzej pa ukucani vode biznis licnog muzeja, kao ova, najpoznatija, Wada house:





Ovako velike kuce nisu uobicajene u Japanu. Ovde je razlog da je bilo malo obradive povrsine (96% su guste planinske shume) pa su porodice pravile kuce kao fabrike gde su po spratovima radili razne stvari kada zbog hladnoce i duge zime ionako moraju da budu unutra.

Iznutra, bas Wada house:







Donji sprat je bio za zivot, spremanje hrane i spavanje.


Gornji su bili za uzgoj svilene bube i pravljenje svile,





za obradu sta god da su proizveli od poljoprivrednih proizvoda. Nema eksera u njima, sve je na vez:





Dugotrajne su iz 2 razloga. Prvi je da je drvo korisceno za izradu (uglavnom) hinoki koje ima sopstveni miris koji stetocine ne vole. Drugi je stalno prisustvo dima od ognjista, stetocine ni to ne vole.


Ista kuca, Wada, u pauzi izmedju 2 snega:






I dok veje (snimljene su u dve razlicite godine):





Slikana sa vidikovca, kao sushi, samo joj mohikanski friz od snega ostao:





U kraju ima mnogo snega i jedini nacin da u sred zime krov ne bude potpuno prekriven je - da ga je vlasnik ocistio. Sneg nije uvek isti niti se uvek skida. Suv, praskast i lak sneg se ostavlja, taj je najcesci. Ako je vlazan (prvi obicno jeste), onda je tezak i 20 tona snega na krovu kuce naprave je da skripi i da se meskolji kao drveni jedrenjak na talasima.

Onda, ovako:





Jos malo sneznih slika:

















3 vikenda u januaru i februaru, upere svetla na kuce i onda je tek spektakularno. Osvetljenje traje 3 sata i pristup je ogranicen inace bi zainteresovani zgazili selo. Kola su zabranjena. Ide se do 2km udaljenog parkinga i onda shuttle bus do mesta.





Wada house, nocu:





Ovde ima dobrih slika, profesionalnih.


Savet: nesnosna je guzva, ko ide na ovo neka ocekuje jos pola miliona ljudi na istom mestu.

Koliko god da mi je Canon Kiss dobar aparat, jednostavno, tolika je guzva da ne mozes da stanes da slikas, kamoli tripod.

Ovako izgleda vidikovac 2 popodne. Do mraka je je jos 3 sata a busije se vec zauzimaju:





Pola sata do mraka:






Jedini nacin da se dodje do zgodnog mesta (na kratko) je da se stane u red i da te slika sluzbeni forograf (za pare, 10$, dobijes sliku na licu mesta) + sa jos 2 tvoja aparata. To je na ovoj platformi.




A red je 45 minuta:





Opet, to se zaboravi a lepo secanje ostaje.

Evo zasto sam ih nazvao "kuce iz bajke":





Moja cerka ima u sobi model gashou zukuri kuce i zimi zamislja da je u njoj dok ovako veje.