Japan je jedna od retkih bogatih zemalja (ako ne i jedina) gde pusaci nekako jos prezivljavaju. U restoranima i dalje ima pusenja (nema u Starbacksu a u MacDonaldus nema od 11-14 za vreme rucka. Shopping malls imaju sobe za pusace, aerodromi takodje.
Na ulicama gde je zabranjeno hodati i pusiti imaju ovakvi kao stakleni kiosci (Tokyo, Roppongi):
Po firmama imaju sobe sa ovim usisnikom na sredini koji vuce dim (NTT DoCoMo)
A tamo gde nema....pa kao majmuni na evakuacionim stepenicama:
Azija, moja dežela.
Nagoya Castle. U samom zamku ima maketa palate (hommaru) u kojoj se zivelo.
Sada je restauriraju (izgorela je kada je zamak bombardovan 1945.). Izuvanje cipela, ko nema carape, dobije papuce iz ove velike kutije:
Sve je od hinoki drveta ("Kiso no hinoki) iz Kiso:
Kvalitet nevidjen, limunkasti miris tog plemenitog drveta:
Sutra cu da stavim na Nagoya topiku 20-ak slika.
Azija, moja dežela.
JetStar Japan, podruznica originalne firme JetStar Australija je pocela letove u Japanu prosle godine.
Low-cost, svi su mislili kako oni mogu da dobiju putnike u Japanu. Japanci ne znaju da rade low-cost, samo puni (i odlican servis) i zato su uzeli Australijance da rade servis koga na low-cost prakticno i nema.
Za prvih 6 meseci poslovanja, sa 7 aviona na domacim linijama su prevezli 600 hiljada putnika. JAT ima 1.2 miliona sa 12 aviona i 35 medjunarodnih destinacija i 70 godina tradicije.
Uniforme osoblja su se razlikovale od zemlje do zemlje (Vietnam, Australija, Singapore...). Vjetnamske uniforme:
Sada su sve iste. U Japanu:
Stjuardesa (moja slika, prethodne dve nisu moje), isla je ispred mene prekjuce na Nagoya Chubu Airport:
Izgleda vise kao odeca za gym, da da utisak mladosti i aktivnosti. Nije lose.
Azija, moja dežela.
Nagoya outskirts, biciklom pravim turu 50km i gledam kako pirincana polja napreduju. Da me na krst stavis, sta god danas da radim, ne bih se odrekao svog seljackog porekla.
Kamera je, nehotice, rukovanjem okrenula tockic pa su slike nesto sto nisam znao da su. Zivlje su boje.
Napreduje, napreduje:
Pirinac je toliko vazan u japanskoj kulturi i svesti svakog pojedinca da je ista rec za obrok kao i za pirinac. "Gohan".
Asa gohan = dorucak
Yoru gohan = vecera.
Azija, moja dežela.
bas se radujem sto pirinac lepo raste, Yoyogi san, volim pirinac u svakom obliku, ali brate 50 km je 50 km. Ova kuca ne izgleda onako kako ja zamisljam japanske kuce.Originally Posted by yoyogi
Nagoya outskirts, biciklom pravim turu 50km i gledam kako pirincana polja napreduju. Da me na krst stavis, sta god danas da radim, ne bih se odrekao svog seljackog porekla.
Kamera je, nehotice, rukovanjem okrenula tockic pa su slike nesto sto nisam znao da su. Zivlje su boje.
Napreduje, napreduje:
Pirinac je toliko vazan u japanskoj kulturi i svesti svakog pojedinca da je ista rec za obrok kao i za pirinac. "Gohan".
Asa gohan = dorucak
Yoru gohan = vecera.
Mozes da putijes Japanom razdaljinu kao od Stokholma do Atine i da ne primetis razliku u arhitekturi. Kuce i materijal su tipizirani i prodaju se kao 50, 80, 100 godina da traju (da izdrze zemljotrese).
Isto mesto kao juce, od pre mesec dana, kada su njive bile samo spremne (sa vodom) a pirinac jos nije posadjen:
Ferris wheel u daljini je Moricoro park odakle se vracam biciklom pa prolazim kroz ovaj ruralni kraj.
Na placu kao fudbalsko igraliste, firme koje prave kuce (nema da neko sam pravi) su napravile primerke kuca koje imaju, nisu modeli od kartona nego prave kuce. U kadru ima 3-4, takve su kuce danas.
Mesto je puno svaki dan, dovode glumce, pevace, decje junake, samo da sto duze zadrze posetioce koji se razmisljaju koju kucu da kupe da im se napravi.
Azija, moja dežela.
Ima mnogo lepih kuca, ali ja sam ocekivala sa onim njihovim uvinutim krovovima, /ti si jednom rekao da je to zbog kise/, u svakom slucaju takvi krovovi su obelezje dalekoistocne arhitekture. Zao mi je sto ih nema na farmerskim kucama, ali ja mogu da zamislim krajolik, s takvom arhitekturom i njivama pirinca iymedju. To je Daleki Istok koji sam zamislilia jos od knjiga Perl Bak.Mozes da putijes Japanom razdaljinu kao od Stokholma do Atine i da ne primetis razliku u arhitekturi. Kuce i materijal su tipizirani i prodaju se kao 50, 80, 100 godina da traju (da izdrze zemljotrese).
Isto mesto kao juce, od pre mesec dana, kada su njive bile samo spremne (sa vodom) a pirinac jos nije posadjen:
Ferris wheel u daljini je Moricoro park odakle se vracam biciklom pa prolazim kroz ovaj ruralni kraj.
Na placu kao fudbalsko igraliste, firme koje prave kuce (nema da neko sam pravi) su napravile primerke kuca koje imaju, nisu modeli od kartona nego prave kuce. U kadru ima 3-4, takve su kuce danas.
Mesto je puno svaki dan, dovode glumce, pevace, decje junake, samo da sto duze zadrze posetioce koji se razmisljaju koju kucu da kupe da im se napravi.
Building Code se promenio i nove kuce su sada ovako. Kojih ima od pre, ostaju dok im ne dodje vreme za rusenje. Sledeca koja se umesto nje napravi, nece imati lukove.
Unutra su isto funkcionalne ako ne i bolje od starih.
Kuce i zgrade kao orijentiru u Japanu nisu pouzdani reperi. Pogotovo ako neko nekome daje uputstvo kako da negde stigne.
Na primer, trojica razgovaraju, dvoje od njih bilo u Japanu, jedan pre 20 a jedan pre 10 godina.
Kaze prvi trecem: "Kada vidis zutu kucu, skreni levo".
Kaze drugi obojici: "Ne, to je plava kuca".
Treci se misli...on ce mozda videti zelenu kucu kada stigne.
Kuce su u Japanu isto "dom" kao i svugde samo ne predstavljaju nekretninu u smislu rastuce vrednosti. Kao i auto, cim ga isteras od prodavca, izgubi 20% vrednosti. Tako i kuce i stanovi, cim okrenes kljuc u bravi i zakoracis unutra. Posle 30 godina vrede ono sto vredi zemlja na kojoj stoje.
Stan u visokogradnji, posle 30 godina vredi ono sto tom stanu pripada od zemlje ispod njega. Ako je stan bio 100 kvadrata, vredi kao 80 kvadratnih centimetara, to je njegov udeo u celoj zgradi. Vlasnik stana ima pravo prece kupovine ako hoce da kupi stan u novoizgradjenoj zgradi.
Azija, moja dežela.
Nagoya, Nagoya Tokyu Hotel, 5*, famozan za vencanja. To je lanac dobrih hotela po Japanu.
Ove dame su upravo izasle sa nekog vencanja u tom hotelu. Nose poklone.
Sa svakog partija i vencanja i rodjendana, svako dobije neki poklon da ponese kuci, nije 1-way. Tako i one imaju kese elitnih robnih kuca:
Sa vencanja neki odu u Toyota Century, isto kao Rolls Royce, neki peske a neki i biciklom, kao ova zvanica:
Azija, moja dežela.
Thai, Pattaya Beach (Pattaya Khlang, centralna, nije Jomtien koji je jos veci). Prosirenje ulice.
Zene rade teske fizicke radove. Kao sto ponavljam, skoro sve zene u Thai rade, sve pa i ovakve poslove. Neobicno je da 3 zene rade u ovoj slici.
Dok one crnce, u blizini su Thai "social rejects" koji tu srecu svoje parnjake sa Zapada. Pattaya Beach Road.
Azija, moja dežela.
I ja stalno ponavljam da je sve individualno i ne mozemo donositi zakljucke na osnovu pojedinih slucajeva, niti da su sve zene na Thai jako vredne niti da su svi "social rejects" lenstine koje hoce na zapad. U svakom slucaju Tajlandjankama svaka cast, jer dokazuju ko je pravi jaci pol na planeti kojom vladaju muzjaci.
pozzzz
Nista tu nije individualno vec masovno da masovnije ne moze biti.
U Thai radi 3 puta vise zena nego sto Srbija ima ukupno stanovnika (64 miliona stanovnika, ostatak do 32 miliona su ili u skolama ili prestare).
Ima ovde, slikano sa mog balkona u Bangkoku, nekoliko slika gde su u kadru skoro svi gradjevinski radnici zene, nose blokove, prave ulicu, rade na krovu.
Izuzetak, pojedinacno, je politika. Jedna zena se bavi politikom i to pravo na poziciju Predsednika vlade (kao kraljevina, nemaju Predsednika drzave).
Ima ovde moj clanak o tome.
Azija, moja dežela.
Nagoya, beskucnik u parku. Iza je "Madras" robna kuca cipela i stotine luksuznih radnji.
Nema alkohola uz njega, caj i voda.
Za one koji nece kliknuti na link ispod, ima tih beskucnika 7,800 u Japanu, zemlji od 125 miliona stanovnika. Nikada zena ili dece. Uvek muskarci.
U Sidneju, 5-milionskom gradu ih ima bar 20 hiljada.
Ima ovde moj clanak o njima.
Azija, moja dežela.
Ali ja njima ipak zavidim gde god da su. Bez imovine, bez brige, bez velikih zelja...
A svaki muskarac, zena i dete u Japanu ima 200 hiljada dolara na stednoj knjizici u banci. U stvari, u Japan Post, Postanska stedionica, najveca banka na svetu po depozitima. Veca nego Citibank + Deutsche Bank zajedno.
Azija, moja dežela.
Ja sam mislila o bekucnistvu kao stilu zivota i nekoj vrsti filozofije, odbijanja da se robuje materijalnim stvarima. Oni su mogli da poklone sve sto imaju nekome (hramu, osobi, ustanovi) ili jednostavno da ne koriste to sto imaju. Japan je zaista maksimalno bogata i uredjena zemlja, ali ima i drugih (skandinavske zemlje), pa ipak ima "drustvenog otpada" i uglavnom je rec o razocaranim ljudima koji su digli ruke od zivota. Zato ja ne volim da osudjujem dok ne cujem zasto su homless. Mozda su izgubili nekog dragog, pa nisu mgli da se izbore sa gubitkom. Ima li u japanskom rec za psihologa?
Ima ovde moj clanak o beskucnicima.
U japanskom nema rec za psihologa , kazu "head sick". Mozda i ima, samo mentalnu bolest tako zovu.
Nije u kulturi da se ikome obraca nego pokusavaj jace i jace, sam.
U clanku Japan - samoubistva sam naveo tadasnji podatak da u celom Japanu na 125 miliona stanovnika ima svega 300 psihologa. Nema obicaja da se njima obraca.
Azija, moja dežela.
ne mora novac uvek da bude u pitanju. Iz svega sto pises kao da su na Dalekom Istoku zaboravili da su ljudi i da patnja moze da ruinira coveka podjednako kao besparica.
Kako Lula da Silva, bivsi Predsednik Brazila rece u novembru 2008: "Beli covek sa plavim ocima i njegova pohlepa su izazvali ovaj haos".
To su na Wall Street zaboravili da su ljudi, umalo unistili planetu 2008. Ne na Dalekom Istoku. Da se stedljivost I umerenost pokazuje akumulacijom klikera, oni bi njih drzali u banci.
To dolazi iz odnosa prema zivotu, Zapadu nepoznatom, cak i katastrofalno neshvacenom..
Azija, moja dežela.
Ај и ја да нешто додам, који их гледам како скоро сваки дан долазе, цео дан остају и одлазе из лабораторије са осмехом на лицу, без да икад кукају.Iz svega sto pises kao da su na Dalekom Istoku zaboravili da su ljudi i da patnja moze da ruinira coveka podjednako kao besparica.
Ситуација 1 - Човек седа на возачко место да полаже возачки испит. Везује се, гледа у ретровизоре, креће. Ту већ пада на испиту. Зашто? Зато што није пре него што је сео у кола иста обишао и погледао под њих. На тај начин би утврдио да није случајно неки пијанац (а и он је жив човек) заспао под колима! (причао ми колега који је испит полагао)
Ситуација 2 - Стиже мејл свим стуеднтима преко јединственог студентског сервиса да је извесна особа примећена већ неколико пута у комбинију који се налази у кругу студентског кампуса, како отвори и поједе чоколадицу, сакрије амбалажу и оде не платећи. Радници у продавници (а доста њих су студенти) знају о коме се ради, његово име и департман са којег је. Путем тог мејла га моле да то више не ради, јер ће бити приморани да га пријаве полицији, што би могло да му жешће загорча живот. Дакле, разумеју да то није урадио да би уштедео 100 јена, него зато што је неиживљени клинац који мисли да је то много cool и којег ће то вероватно проћи. (овај мејл је и мени стигао)
Не бих више о заблудама о недостатку људскости у Јапанаца или било којих других народа. Људи су људи. А друштва су друштва. Кад се нађеш остављен у парку у шатору од стране оваквог друштва које се труди да мисли о свима, да укључи сваког равноправно и свима даје другу шансу, онда ће ти само један добар, искрен поглед у огледало рећи разлог твоје патње.
「吾唯足知」 （吾唯足るを知る）- "Samo za dovoljno ja znam"
Posting Permissions
Reply With Quote
Bookmarks