Jedna od dobrih stvari kada se zivi u centralnom Japanu je da su mnoge atrakcije ili day-trip ili moze da se ode ponovo sutradan, vrati se kuci, prespava, jede, ne treba hotel. Autputem je sat vremena. Ovde smo juce bili (prethodni post), sada opet, da se isto vidi sa Kiso reke, krstarenje (pola sata) gliserom po vestackom jezeru.
Enakyo river cruise
Prodje se ispod legendarnog mosta:
Za razliku od juce, danas se Mt Ena (2,197m) vidi sa reke:
Azija, moja dežela.
Lepota jeseni...nije samo u bojama nego i u onima koji u njima uzivaju:
Devojke i mladici, na sve strane:
Pa i devojke, same:
Azija, moja dežela.
Nagoya, uz centar. Nema bandera i kablova iznad ulice.
U pozadini, na kraju ulice, se vidi "planeta", najveci planetarijum na svetu:
Neke opstine, ukljucujuci i ovu, "Naka Ward" (naka = centar) su zabranile pusenje na ulici, u hodu:
Postoje sluzbenici, uniformisani, koga vide, daju mu prenosnu pikslu (kao mali novcanik za sitninu, da ugasi cigaretu. Nema kaznjavanja.
Azija, moja dežela.
Kourankei, Toyota City. Uz jesenje boje, standovi sa lakom hranom. I ovaj, pecenim prepelicama ("uzuri"). One su ovo malo sa desna, na plehu:
Gaje ih na farmi, pre svega za jaja: nose 300 jaja godisnje, najbolji odnos ulozena hrana/dobijena jaja od sve zivine. Cerka ih dobije u lunch-box, 2-3 komada, bar jednom nedeljno:
Zive su teske 150-200g. Koliko ovde mesa ima, nisam probao.
Azija, moja dežela.
29. novembar. Rodjendan nase bivse drzave. Pogodilo se, klavirski koncert, cerka tamo:
Nisu bile "pesme iz revolucije" nego "Fur Elisa" i slicne. Opet, setio sam se nekada verovatno najvaznijeg praznika u nas, osim Nove godine. Isao je i po 5 dana.
Azija, moja dežela.
"Kotatsu", japanski sto sa grejacima ispod, mislim da ga ima 8 od 10 familija u kucama.
Obavezno mesto da se kuva "nabe", japanski "hot pot", zajedno jede i prica. A toplo ispod suknje stola:
Oni su i u "Mangama", mislim da malo ko van Japana shvata o cemu se radi:
Restorani, Nagoya, imaju "baste" sa kotatsu.
Nije mnogo hladno, 10C uvece. Neki su i pokrili strane:
Azija, moja dežela.
Apple shop, Nagoya, Sakae. Elitna lokacija.
Neverovatno koliko ta radnja privlaci.
I u Japanu, gde su sve radnje svetska klasa, kada se udje u Apple shop, pomisli se da se uslo u neki drugi svet. Lako se zaboravi da je to ipak - prodavnica, sa svim atributima koje i ostale imaju.
Apple je nasao formulu kako da u coveku probudi primalne instinkte, kao, zacegrtati pecinskom coveku sarene perle ispred ociju, on se osmehne. Kao za retko koje druge proizvode, trziste ide od male dece do staraca.
Apple nije svojim napravicama doneo nista novo ali je nasao nacin da oduzme detinjstvo stotinama miliona dece. Koja, umesto da se jure i igraju, "stipkaju" i pomeraju ekrancice sa sarenim lazama i ignorisu ostalu decu, roditelje, socijalne situacije, sve.
Azija, moja dežela.
Nagoya, Sakae, rano uvece. To todje kao Terazije u Beogradu.
Autobusko stajaliste, kako je opremljeno:
Takve su sve: staklena ograda je da zastiti od vozila koja dizu vodenu prasinu. Klupa ima precke, da se ne bi spavalo na njoj.
Azija, moja dežela.
Nagoya, Banshoji. 6km pokrivenih ulica, zimi se ne greju (nije toliko hladno) a leti se rashladjuju (jer jeste vrucina).
Radnje, restorani lake hrane:
Tu se i prvih 3 dana avgusta svake godine odrzava i festival "cosplay":
Ko bas hoce, moze ceo dan da provede u Banshoji:
Radnje za alternativce, Nagoya je i izmislila "cosplay":
Protagonista uvek ima, iza jednih idemo, drugi dolaze u susret:
Azija, moja dežela.
Kyoto, Zlatni Paviljon, originalno sagradjen 1397.
Monah, pripravnik, u pokusaju samoubistva i da ubije njegovu lepotu, zapalio ga je 1950. Knjiga Yukia Mishime "Zlatni Paviljon" ima samo o tome.
Sadasnja gradjevina je iz 1955. i jedna je od 17 na listi UNECO World Herritage u Kyotu.
Azija, moja dežela.
Sydney, Australia, od danas. Darling Harbour, poslao mi sliku kolega, dok je sedeo u kaficu:
Zgrade sa desna, sa zalucenim vrhovima su IBM, tu smo obojica radili.
Sydney, my love.
Azija, moja dežela.
Kent. Reklama za cigarete, u Japanu je to manje restriktvno nego na Zapadu.
Reklama porucuje, ako pusis 'Kent", ima da ides kao mlaznjak. Za takvu reklamu, ako se na Zapadu ikad postavi, ide se u zatvor:
Bio sam dete kada je "Kent" dosao u SFRJ. 1970. Reklame, tada dozvoljene, su ga propagirale. Jedina strana cigareta, bio je znak statusa onoga koji ih pusi i stavi na sto.
Kostao je 800 dinara dok je prva najbolja paklica, "Drina" bila 400 dinara. Tadasnji dinari, auto, "Fica", je kostao 1.6 miliona dinara.
Bilo je smesno kako su to kod nas izvitoperili. "Kent" je , primecen da ga neko pusi, bio zvan "Kenat".
Sama cigareta, kada sam propusio, nije bila ni nalik originalu, bila je sranje. Domaca trava sa nekom aromom. To sam mnogo kasnije uocio.
Azija, moja dežela.
Mt Fujimidai, gledan iz Magome, Nagano prefecture, od danas:
Tu smo se peli u oktobru. Na vrh, ovaj sa leva. Sada drvece ima mraz, malo snega.
Bar je bilo dosta cistog, planinskog, vazduha.
Sa istog mesta se vidi i Mt Ena, susedna i povezana planina:
Azija, moja dežela.
Ena kanjon, Gifu prefecture, centralni Japan. Vestacko jezero na reci Kiso, gliseri za razgledanje (30 minuta voznja):
Most, simbol grada Enakyo:
Medjutim, kada se pogleda sta je to u stvari, ogromna brana, prilicno jezivog izgleda:
Brod je na 200m visine iznad mesta gde bi bio da brane nema.
Azija, moja dežela.
Restoran u blizini Moricoro parka, Nagoya, tu prolazim rekreativno biciklom. Sa jesenjim bojama. Sa leva se vid ferris wheel iz parka.
Lepo izgleda, mora da je dobar, svi su dobri, samo razlog da prolazim pored njega je bas da se rekreiram, ne da jedem. Mozda, jednog dana...
Azija, moja dežela.
Magome, Nagano prefecture. Simpaticno srednjevekovno selo, puno turista preko dana. Kako samo opusti i postane pospano u 16h u decembru.
Azija, moja dežela.
Thai, Koh Chang. Tropski raj.
Pogled sa balkoncica bungalova:
Imas sve sto ti dusa pozeli:
In the darkness of the jungle,
We are merry jungle people.
Ooo-jungle people,
We are happy people.
"Jungle People"
Soulful Dynamics
Columbia, single, 1976
(clone of Yoyogi)
Nagoya, Fujigaoka. Stanica voza koji ide na 3 minuta:
Jelka, lampioni:
Pogled sa stanice, ovo sa nasmejanim licima je kompleks 30 restorana i supermarket u prizemlju:
I on ima jelku na ulazu:
Bozic, ukrasi, carols (bozicne pesme) na svim zvucnicima, pompa...a sam Bozic je obican radni dan u Japanu.
Azija, moja dežela.
Po supermarketima, kasna jesenja berba jabuka, "fuji". Izuzetno slatke.
Ove su 2$ po komadu, znaci da je farmer potkresao rod i ostavio pola da sazri:
Ove su za narod, celo drvo ostavljeno da sazri, 3 puta jeftinije, pakovanja:
Ucestvuju (one skuplje) i u skupim poklonima, da se paket voca kupi umesto skupog cveca (50-60$) za neku posetu:
Azija, moja dežela.
Samitivej Srinakarin hospital, Bangkok. Jedna od najboljih u Thai.
Besprekorno cista, svo osoblje govori engleski, placa se, uglavnom stranci (koje osiguravaju firme), Bliski Istok i bogatiji Thai. U toku je svirka profesionalnog pijaniste na koncertnom klaviru
Ima restorana unutra 7-8, dobrih da bi im i regularni za opstu publiku pozavideli.
Da jos vise zadovolje klijente sa Middle East (dodje ih 1 milion godisnje na neku vrstu medicinskog tretmana), ima i jelovnik za njih:
Azija, moja dežela.
Posting Permissions
Reply With Quote
Bookmarks